Gradovi koji tonu: Od Džakarte do Sankt Peterburga

„Ova kuća tone već dugo vremena“, kaže Erna.Pre dvadeset dve godine, da je stajala ispred nje, „prozori bi joj dosezali do grudi“, dodaje ona.

U međuvremenu potonuli su do visine kolena.

Erna živi u indonezijskoj prestonici Džakarti – jednom od gradova koji najbrže tonu na svetu.

Njen dom je u jednoj od najteže pogođenih oblasti, na severu grada, i sada je mnogo niži od druma.

On bude poplavljen svaki put kad padne velika kiša.

Ova 37-godišnjakinja odrasla je ovde i seća se prometne luke i džamije, kojih sada više odavno nema i neprestano su pod vodom.

Zidovi njene kuće, podignuti sedamdesetih, napukli su i unutra možete da vidite mesta na kojima su na podu dodati debeli slojevi betona da bi ga spojili sa nivoom zemlje – desetak puta od kad su izgrađeni.

Neke prostorije sada imaju dodatni metar betona preko originalnog poda. Ali kuća se i dalje sleže, a Erna ne može da priušti da se preseli.

Ovo je jedan od desetine obalskih regiona koji tonu zabrinjavajućim tempom, prema studiji Tehnološkog univerziteta Nanjang (NTU) u Singapuru.

Tim je proučavao sleganje u i oko 48 obalskih gradova u Aziji, Africi, Evropi i Americi.

Ovo su mesta koja su posebno ranjiva na kombinaciju rasta nivoa mora, uglavnom izazvanog klimatskim promenama, i tla koje tone.

Na osnovu studije i podacima o stanovnštvu Ujedinjenih nacija, BBC procenjuje da blizu 76 miliona ljudi živi u određenim delovima ovih gradova koji tonu, u proseku najmanje jedan centimetar godišnje, između 2014. i 2020.

Uticaj na njihov život može da bude ogroman - na primer, u Tjanđinu, u severoistočnoj Kini, 3.000 ljudi evakuisano je iz solitera 2023, posle sleganja tla koje je načinilo velike pukotine u obližnjim ulicama.

Svih 48 urbanih oblasti prikazano je na ovom globusu.

Najekstremniji slučajevi sleganja primećeni su u Tjanđinu u Kini, koji je prošao kroz ubrzani industrijski i infrastrukturni razvoj u ovom veku.

Najgore pogođeni delovi grada potonuli su za u proseku 18,7 centimetara godišnje između 2014. i 2020. godine.

Izaberite grad ispod da vidite koliko tone. Na mapi će biti prikazana područja sleganja zelenom bojom, sa detaljima o faktorima koji mu doprinose. Stopa sleganja se meri od referentne tačke u svakom gradu, za koju naučnici smatraju da je stabilnija od drugih. O metodologiji možete pročitati više na kraju ovog teksta.

Opasnosti od pumpanja podzemnih voda

„Sleganje je zapravo prilično uobičajeno u mnogim gradovima“, kaže vodeći istraživač na NTU studiji, Čeril Tai.

„Jedan od najčešćih uzroka je ekstrakcija podzemnih voda“, objašnjava ona.

Podzemne vode se nalaze ispod površine Zemlje u pukotinama i prostorima u pesku, zemljištu i stenama.

Čine oko polovinu vode koja se koristi za domaće potrebe - uključujući piće - širom sveta. Neophodne su i za navodnjavanje useva.

Ali kako gradovi rastu, zalihe slatke vode se smanjuju. Domaćinstva i industrije na nekim mestima buše sopstvene bunare ili bušotine i vade previše vode, kao u Džakarti.

Izvlačenje prekomerne količine vode na ovaj način tokom dužeg vremenskog perioda sabija tlo, što na kraju dovodi do toga da površina - i sve što je na njoj izgrađeno - potone ili počinje da sleže.

„Mnogo gradova koji tonu su u Aziji ili Jugoistočnoj Aziji“, kaže Tej.

„To je vrlo verovatno zato što je potražnja za vodom mnogo veća kod populacija u brzom porastu i koja mnogo grade.

„To bi moglo da dovede do veće stope izvlačenja podzemnih voda, što bi potom moglo da se pretvori u lavinu... To znači da bi poplave postale učestalije, intenzivnije i duže u budućnosti“, dodaje ona, objasnivši da bi moglo da bude i „izbijanja slane vode koja može da utiče na poljoprivredno zemljište i kvalitet pijaće vode“.

Neki tipovi zemljišta pogođeni su više od drugih i Tej veruje da je rizik posebno akutan za mnoge obalske gradove izgrađene na niskim ušćima – gde se reke razdvajaju pre nego što utiču u more.

U njih spadaju mesta kao što su Džakarta, Bangkok, Ho Ši Min i Šangaj.

Skoro polovina Džakarte sada se nalazi ispod nivoa mora.

Njegova lokacija na močvarnom tlu gde se 13 reka uliva u okean čini ga posebno ranjivim.

Kombinacija zemlje koja tone i rasta nivoa mora ubrzava „relativni rast nivoa mora“, kaže Tej.

„Postoje dve komponente: zemlja se spušta, a vode raste.“

Meteorološka agencija Indonezije rekla je da bi „ciklus poplava, koje su se dešavale na svakih pet godina, mogo da postane učestaliji“ u Džakarti kako se „celokupni trend ekstremnih padavina bude povećavao u Indoneziji, u skladu sa rastom površinske temperature i koncentracije gasova efekta staklene bašte“.

U poslednjoj deceniji, desetine su poginule u poplavama u gradu, a najmanje 280.000 ljudi je moralo da napusti domove sve dok se voda ne povuče.

Uz delove Džakarte koji su sada četiri metra niži nego što su bili 1970. godine, Indonezija je odlučila da izgradi novi glavni grad – Nusantara – na drugom ostrvu, Borneu, više od 1.200 kilometara dalje.

On je dalje od obale i zavisiće od ogromne brane i rezervoara koji će da pohranjuje reku i kišnicu.

Plan je da se voda pročišćava i distribuira do svih domova i kancelarija u novoj prestonici, eliminišući potrebu za izvlačenjem podzemnih voda.

Međutim, novi grad je kontroverzan i gradnja se usporila.

Kritikuje se cena od 34 milijarde dolara i njegov uticaj na životnu sredinu na jednom od mesta sa najvećim biodiverzitetom na planeti.

Pet gradova koje je proučavao NTU su u Africi, među njima Lagos u Nigeriji.

Prošle godine, poplava je pogodila više od 275.000 njihovih ljudi.

Dvadesetosmogodišnja Rukajat se preselila u Ebute Metu, na istoku grada, pre tri godine u potrazi za poslom i boljim životom.

Ali mogla je da priušti samo iznajmljivanje kuće u oblasti koja tone – jednoj od lokacija identifikovanih u izveštaju NTU.

„Teško je živeti na mestu koje lako bude poplavljeno ako dođe do pljuska ili oluje pogode grad“, kaže ona.

„Moram da izbacujem vodu iz hodnika.“

Zidovi kuće su napukli, pod je vlažan a krov prokišnjava – česta situacija u oblastima koje tonu, kažu eksperti.

I Lagos i Džakarta se suočavaju sa rapidnom urbanizacijom i rastom stanovništva, sa više od polovinom koja nema pristup vodi iz vodovoda.

U gradovima kao što su ovi, gde se ljudi i industrije okreću ispumpavanju vode iz zemlje sami, obično može da se zateknu viši nivoi sleganja tla.

Štaviše, ispumpavanje podzemnih voda je veliki razlog sleganja tla u polovini od 48 obalskih gradova koje je identifikovao NTU a analizirao BBC.

Druge ljudske aktivnosti kao što su gradnja i rudarenje takođe mogu izvršti uticaj.

Prirodni faktori, među njima tektonski poremećaji, zemljotresi i prirodna konsolidacija tla – gde se tlo zbija i vremenom postaje sve gušće – mogu takođe da odigraju ulogu, ali neki eksperti veruju da je njihov uticaj manji od uticaja ljudi.

Efekat zdele

I dok se mnogi obalski gradovi bave kombinacijom sleganja zemlje i rasta nivoa mora, oni traže rešenja – ali rešenja ponekad mogu da doprinesu drugim problemima.

Neki, kao što su Džakarta, Aleksandrija u Egiptu i Ho Ši Min u Vijetnamu, izgradili su nasipe, zidove i peščane barijere duž obale kako bi sprečili plavljenje sa mora.

Ali kako zidovi postaju viši i veći, može da dođe do „efekta zdele“, kaže profesor Pjetro Teatini sa Univerziteta u Padovi, u Italiji, potencijalno zatočivši kišu i rečnu vodu u nekim oblastima i sprečavajući ih da se vrate u more.

To može da dovede do poplava.

Dakle, da bi odlio višak vode, Džakarta i Ho Ši Min su među onim gradovima koji su izgradili stanice za pumpanje.

Međutim, to ne rešava problem uzroka sleganja ili plavljenja.

Kako je Tokio rešio problem

Kad je Tokio otkrio da se delovi grada sležu, primenio je drugačiji pristup i odlučio da se uhvati u koštac sa korenom problema.

Tonjenje se značajno usporilo sedamdesetih, nakon što je Tokio uveo stroge propise za ispumpavanje podzemnih voda.

Takođe je izgradio sistem vodoprivrede, za koji naučnici tvrde da je najefikasniji način za zaustavljanje sleganja.

Studija NTU-a pokazala je da je danas grad mnogo stabilniji, mada je nekoliko manjih oblasti potonulo za između 0,01 i 2,4 centimetra godišnje između 2014. i 2020. godine.

Kako, dakle, funkcioniše tokijski sistem?

Uprkos efikasnosti tokijskog sistema, još uvek vlada skepticizam da on može biti primenjen naširoko imajući u vidu visoke troškove gradnje i održavanja, kaže profesor Miguel Esteban sa Univerziteta Vaseda u Japanu.

Ipak, dodaje on, neki azijski gradovi se i dalje ugledaju na Tokio kao model.

Glavni grad Tajvana Tajpej, na primer, smanjio je izvlačenje podzemnih voda sedamdesetih, što je, zauzvrat, uspelo da uspori njegove stope sleganja.

Mnogi drugi gradovi – među njima Hjuston, Bangkok i London – takođe pažljivo regulišu ispumpavanje podzemnih voda da bi osigurali da one nisu ni previše niske ni previše visoke.

Neki gradovi su isprobali drugačije metode.

Šangaj je, na primer, primenio „ubrizgavanje vode, koje funkcioniše veoma dobro“, kaže profesor Teatini.

On je ubrizgavao pročišćenu vodu iz reke Jangcekjang u zemlju preko bunara koji su prethodno bili korišćeni za izvlačenje podzemnih voda.

Drugi, kao što su Čunking u Kini i San Salvador u El Salvadoru, usvojili su načela gradova-sunđera.

Umesto da naprosto koristi neporozni beton i asfalt za trotoare i druge oblasti, grad-sunđer koristi površine koje su pravljene da apsorbuju vodu prirodnim putem, kao što su tlo, trava i drveće.

Stavljen je prioritet na izgradnju parkova, močvarnih područja i zelenih prostora, zajedno sa jezerima i ribnjacima u kojima voda može da bude preusmerena i pohranjena tokom kišne sezone.

To bi moglo da ponudi „pristupačnije i održivije rešenje – košta samo deseti deo izgradnje brana“, kaže profesor Manučer Širzaei sa Tehnološkog univerziteta u Virdžiniji.

Ali kritičari kažu da je teško dodati ta svojstva postojećim razvojima i često se ne uvode u dovoljno masivnim razmerama da bi činila razliku.

A iza svakog ulaganja, mora da postoji dugoročna politička obaveza, kaže profesor Širzaei.

„Sleganje tla se dešava postepeno, tokom vremena, tako da bi se izborili sa tim, moramo da donosimo teške odluke koje ostaju na snazi decenijama“, kaže on, čak i ako su ograničena ispumpavanja ispočetka nepopularna među glasačima koji se oslanjaju na bunare i bušotine da bi bili opskrbljeni vodom.

Bez promene, eksperti upozoravaju da će biti još ljudi poput Erne, koji vode unapred izgubljenu bitku dok njihovi domovi postepeno nestaju.

Autori:

• Ogromne jaruge gutaju čitava naselja širom sveta
• Zašto Džakarta tone
• Kako se obnavlja Spačvanska šuma